Ana Bekuta: Mrzim da pevam pod šatorom, ali sve za predsednika i dobar honorar.
Ana Bekuta: Mrzim da pevam pod šatorom, ali sve za predsednika i dobar honorar.
– Najteže mi nije pevanje, nego publika. Posle prve pesme svi postanu moja najbliža rodbina. Jedan naručuje pesmu, drugi me grli kao da se nismo videli 30 godina, treći mi priča kako je baš on zaslužan za moju karijeru, a četvrti mi objašnjava da bi i on pevao da ga je život malo više mazio.
Pod šatorom je kao u sauni. Dok otpevam tri pesme, šminka mi završi na harmonikašu, frizura na ventilatoru, a haljina upije više dima od roštilja nego cela sezona slava. Uvek se nađe neko da me zagrli masnim rukama od pečenja i kaže: "Samo jednu fotografiju." Posle te jedne slike izgledam kao da sam ispala iz kazana sa čvarcima.
Posle svakog nastupa provedem tri dana u kadi. Kupam se dok ne nestane miris dima, luka i jagnjetine. Toliko sapuna potrošim da bi jedna manja opština mogla da pere ulice mesec dana.
Zato sam organizatorima postavila nove uslove. Pod šatorom hoću klimu, crveni tepih, dezinfekciju gostiju na ulazu i vatrogasce koji će me rashlađivati između pesama. Zabranjeno je grljenje masnim rukama, a ko traži istu pesmu više od tri puta mora da plati dupli bakšiš.
Kad me pitaju zašto ipak pevam, odgovor je jednostavan – zbog predsednika... i još jednostavnije – zbog honorara. Kad legne uplata, i šator odjednom postane koncertna dvorana, a dim od roštilja zamiriše kao parfem.
Ova objava je satira i izmišljena priča namenjena humoru.
