Dodik. Nemojte prodavati stanove Muslimanima. Ja ću kupiti sve ako treba.
Dodik je tog jutra ustao ranije nego inače. Nije bilo sjednice, nije bilo krize, ali je osjetio da narod opet nešto prodaje bez njega.
Stanove.
– Nemojte prodavati stanove Muslimanima – rekao je odlučno, kao da govori o krompiru pred zimu. – Ja ću kupiti sve ako treba.
Jasno kao dan. Ne kao ustav, ne kao zakon, nego kao dan. A dan je, zna se, njegov.
Počela je akcija „Kvadratni metar patriotizma“. Građani su zvali redom:
„Predsjedniče, imam garsonjeru.“
– Kupujem.
„Imam trosoban.“
– Kupujem.
„Imam podrum, vlaga, miševi.“
– Daj papire, ne pitaj.
Banke su se zbunile. Devizne rezerve su se preznojile. Ali Dodik je bio spreman da da i zadnju teško stečenu marku. Onu što se stiče lako, ali se teško objašnjava.
– Ovo nije tržište nekretnina, ovo je linija odbrane – objasnio je. – Kvadrat po kvadrat, etnički čisto.
Stanovi su ostajali prazni, ali ponosni. U nekima niko ne živi, ali se zna ko ne može.
A to je, po novim standardima, važnije od života.
Na kraju je shvatio da je kupio pola entiteta. Drugom polovinom već vlada.
Sad ima i ključeve.
Narod zadovoljan.
Stanova nema.
