Što mene novinari ne pitaju za koga navijam? Treba za to imati...petlju.
„AJDE, PITAJ MENE AKO SMIJEŠ!“
U zemlji gdje se sve pita osim onog što treba, nastala je nova medijska disciplina – selektivno novinarstvo. Pitaš samo one za koje znaš da će odgovor biti bezopasan, klimoglav i u skladu sa dnevnim rasporedom zbunjenosti.
Ali onda se pojavila Sanja Vulić.
– Što mene ne pitate za koga navijam? – zagrmila je, dok su se mikrofoni sami od sebe povlačili pola metra unazad. – Treba za to imati... petlju!
Novinari BHRT, još pod utiskom incidenta sa Nebojšom Vukanovićem, počeli su da razvijaju novu tehniku intervjua – gledanje u pod uz lagano klimanje glavom.
Jedan mlađi novinar priznao je anonimno: – Htio sam da je pitam… već sam otvorio usta… ali mi je kolega šapnuo: “Imaš li ti kredit?” Zatvorio sam.
Drugi dodaje: – Kod Vukana smo pogriješili. Mislili smo da je pitanje bezazleno. Sad više ni „koliko je sati“ ne pitamo bez konsultacija sa uredništvom i tri advokata.
U međuvremenu, Sanja je organizovala i neformalnu obuku za novinare pod nazivom:
„Kako postaviti pitanje i preživjeti odgovor“.
Program uključuje:
Duboko disanje pred mikrofon
Brzo povlačenje kablova u slučaju kontra-napada
Izgovaranje rečenice: “Hvala, nemamo više pitanja” prije nego što pitanje uopšte postaviš
Građani su oduševljeni.
– Konačno neko da ih postroji – kaže jedan prolaznik. – Godinama pitaju nas po ulici gluposti, sad nek pitaju nju… ako smiju.
Uredništvo BHRT-a najavilo je novi format emisije:
„Pitaj ako smiješ“ – gdje novinari izvlače pitanja iz šešira, ali ih ne postavljaju, nego samo pročitaju u sebi i klimnu glavom.
Za kraj, Sanja je poslala jasnu poruku: – Sljedeći put ne morate mene zvati. Ja dolazim sama. I nosim pitanja za vas.
Od tada, na BHRT-u vlada tišina. Mikrofon stoji. Kamera radi.
Pitanja… na bolovanju.
